НКЦ и Литера вас позивају на промоцију збирке песама Одакле долазе даброви Петра Матовића.
Промоција ће се одржати у малој сали Нишког културног центра, у среду, 15. октобра, са почетком у 20 часова.
О збирци ће говорити књижевни критичари Јелена Младеновић и Александар Костадиновић, као и сам аутор. Водитељка програма биће Стана Динић Скочајић.
Петар Матовић (Ужице, 1978) је српски песник и есејиста. Дипломирао је на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Живи у Пожеги. Пише поезију и есеје, објављује у периодици (Летопис Матице српске, Кораци, Поља, Књижевни магазин, Сарајевске свеске, Quorum, Zarez и др.). Објавио је три књиге поезије: Камерни комади (Међурепубличка заједница за културно просвјетну дјелатност Пљевља и Дом културе Прибој, 1996), Кофери Џима Џармуша (Народна библиотека "Стефан Првовенчани" у Краљеву, 2009) и Одакле долазе даброви (КЦ Нови Сад, 2013). Кофери Џима Џармуша преведени су на пољски и каталонски, а у периодици песме су му преведене и на немачки, француски и енглески. Заступљен је у више антологија.
Промоција ће се одржати у малој сали Нишког културног центра, у среду, 15. октобра, са почетком у 20 часова.
О збирци ће говорити књижевни критичари Јелена Младеновић и Александар Костадиновић, као и сам аутор. Водитељка програма биће Стана Динић Скочајић.
Петар Матовић (Ужице, 1978) је српски песник и есејиста. Дипломирао је на катедри за српску књижевност на Филолошком факултету у Београду. Живи у Пожеги. Пише поезију и есеје, објављује у периодици (Летопис Матице српске, Кораци, Поља, Књижевни магазин, Сарајевске свеске, Quorum, Zarez и др.). Објавио је три књиге поезије: Камерни комади (Међурепубличка заједница за културно просвјетну дјелатност Пљевља и Дом културе Прибој, 1996), Кофери Џима Џармуша (Народна библиотека "Стефан Првовенчани" у Краљеву, 2009) и Одакле долазе даброви (КЦ Нови Сад, 2013). Кофери Џима Џармуша преведени су на пољски и каталонски, а у периодици песме су му преведене и на немачки, француски и енглески. Заступљен је у више антологија.
„Овом збирком Петар Матовић је потврдио да је један од најважнијих гласова савремене србијанске поезије која није поза и тлапња. Напротив, ради се о песнику којем је свест о стварности једнако важна као и она о текстуалности, а то је комбинација која заслужује свако поштовање.“
Владимир Арсенић
„Зрелија, интензивнија, мање поетички уједначена, али са узбудљивим отклоном од домаће традиције и устаљеног језичког обрасца, ова збирка не оставља читаоца угодно заваљеног и замишљеног над дотакнутим егзистенцијалним питањима, већ настоји да га прене и децентрира, те да својим сликама делује на друго или треће читање.“
Соња Веселиновић
Владимир Арсенић
„Зрелија, интензивнија, мање поетички уједначена, али са узбудљивим отклоном од домаће традиције и устаљеног језичког обрасца, ова збирка не оставља читаоца угодно заваљеног и замишљеног над дотакнутим егзистенцијалним питањима, већ настоји да га прене и децентрира, те да својим сликама делује на друго или треће читање.“
Соња Веселиновић
ОДАКЛЕ ДОЛАЗЕ
Тело поприма непријатне облике кревета,
столица, фотеља. Постаје дрвенасто, и ноћу
незнано откуд кроз сумњиве зидове
долазе даброви да траже грађу за своје
бране. Даброви?!
Отресу малтер са себе и појуре ка полицама,
књигама, удовима. Лупну реповима о њих
да подигну прашину пре него нас однесу.
Више не могу отерати тај звук, ни покретом
којим одбијам помисли.
Нестварно прелазим тај пут као предмети
у њиховим зубима губећи моћ запитаности.
Немам избора, долази њихова вештина
реконституисања. Инстинктом за системе
и структуре регулације.
Уреде шуме у ливаде, острва направе и избе
на њима, гледам их као брана или језеро: како
израњају из акумулације! Искушавам на себи
матицу, та вода као да ислеђује: Дабар си?
Кажем: Добро сам!
Тело поприма непријатне облике кревета,
столица, фотеља. Постаје дрвенасто, и ноћу
незнано откуд кроз сумњиве зидове
долазе даброви да траже грађу за своје
бране. Даброви?!
Отресу малтер са себе и појуре ка полицама,
књигама, удовима. Лупну реповима о њих
да подигну прашину пре него нас однесу.
Више не могу отерати тај звук, ни покретом
којим одбијам помисли.
Нестварно прелазим тај пут као предмети
у њиховим зубима губећи моћ запитаности.
Немам избора, долази њихова вештина
реконституисања. Инстинктом за системе
и структуре регулације.
Уреде шуме у ливаде, острва направе и избе
на њима, гледам их као брана или језеро: како
израњају из акумулације! Искушавам на себи
матицу, та вода као да ислеђује: Дабар си?
Кажем: Добро сам!