Autor: Sava Stamenković
U ovom postu vam donosimo pesme koje su članovi Litere 11. jula u NKC-u, u okviru programa Male lične antologije, odabrali i čitali.
U ovom postu vam donosimo pesme koje su članovi Litere 11. jula u NKC-u, u okviru programa Male lične antologije, odabrali i čitali.
Jacques Prévert Je suis comme je suis Je suis comme je suis Je suis faite comme ça Quand j’ai envie de rire Oui je ris aux éclats J’aime celui qui m’aime Est-ce ma faute à moi Si ce n’est pas le même Que j’aime chaque fois Je suis comme je suis Je suis faite comme ça Que voulez-vous de plus Que voulez-vous de moi Je suis faite pour plaire Et n’y puis rien changer Mes talons sont trop hauts Ma taille trop cambrée Mes seins beaucoup trop durs Et mes yeux trop cernés Et puis après Qu’est-ce que ça peut vous faire Je suis comme je suis Je plais à qui je plais Qu’est-ce que ça peut vous faire Ce qui m’est arrivé Oui j’ai aimé quelqu’un Oui quelqu’un m’a aimé Comme les enfants qui s’aiment Simplement savent aimer Aimer aimer… Pourquoi me questionner Je suis là pour vous plaire Et n’y puis rien changer. | Charles Baudelaire La Beauté Je suis belle, ô mortels! comme un rêve de pierre, Et mon sein, où chacun s'est meurtri tour à tour, Est fait pour inspirer au poète un amour Eternel et muet ainsi que la matière. Je trône dans l'azur comme un sphinx incompris; J'unis un coeur de neige à la blancheur des cygnes; Je hais le mouvement qui déplace les lignes, Et jamais je ne pleure et jamais je ne ris. Les poètes, devant mes grandes attitudes, Que j'ai l'air d'emprunter aux plus fiers monuments, Consumeront leurs jours en d'austères études; Car j'ai, pour fasciner ces dociles amants, De purs miroirs qui font toutes choses plus belles: Mes yeux, mes larges yeux aux clartés éternelles! |
Izbor Jovane Nikolić Милан Младеновић Песма о пролазности хтео бих да вратим дане кад сам био човек сасвим свој хтео бих да вратим часе ноћних мисли којим не знам број све се тако брзо креће човек стари док је млад и ти ретки часи среће живот тече док се спава време бежи док га гледаш неко стигне да га кроти ја му само гледам леђа волео сам некад ствари које сада ни не гледам живео за тај тренутак када прође ни сам не знам | Izbor Save Stamenkovića Милена Марковић јебо вас CV ја се зовем милена марковић рођена сам у земуну једног јутра у априлу моја мајка је стигла да да доручак сестри и брату испала сам уредно главом и била сам добра беба соба је била мала и преграђена ормаром на мушки и женски део сећам се кревеца са мрежом и њих великих како иду тамо вамо док ме неко не ухвати и пресвуче онда сам сува и отац ми се смеје и кад смо ишли на село правио је тобоган колима тако што се залетао на низбрдицу и скоро да нисам више тако нешто лепо доживела осим оно кратко кад се напијем пре него што све почне да се врти ишла сам са братом на дуге шетње поред реке преко моста, па у град једном сам ставила кану на косу и пала је киша и црвена вода је кренула да цури низ мој врат и тај ме старији момак пољубио на станици и смејао се а мирисао је на дуван и доп и била је стара пећ у вајату где сам ја седела сатима и чезе су биле а онда бих легла на траву и гледала багрење и небо тополе и небо шљивик је био и кукуруз и јако хладна река и сребрне пастрмке и родила сам дете рано и дојила сам дете две године и он није никако почињао да прича и стално је трчао и трчао и живела сам сама у стану који је гледао на кровове и кувала сам и смејала се и трчала и падала и преживела сам ја се зовем милена марковић и одрасла сам на новом београду онда сам отишла на ђерам пијацу па сам се опет вратила на нови београд врло вероватно ћу ту остати и до самог краја не знам да возим бицикл и не знам да возим кола и јако тешко рачунам и знам врло мало ствари и знам да ћу до краја још мање да научим |
Izbor Tanje Raičević
Пабло Неруда
Ове ноћи
Ове ноћи могу написати најтужније стихове.
Написати, на пример: "Ноћ је пуна звезда,
трепере модре звезде у даљини".
Ноћни ветар кружи небом и пева.
Ове ноћи могу написати најтужније стихове.
Волео сам је, а каткад је и она мене волела.
У ноћима, као ова, држао сам је у свом наручју.
Љубио сам је, колико пута, под бескрајним небом.
Волела ме је, а каткад сам и ја њу волео.
Како да не љубим њене велике непомичне очи.
Ове ноћи могу написати најтужније стихове.
Помисао да је нема. Осећај да сам је изгубио.
Слушати бескрајну ноћ, без ње јо бескрајнију.
И стих пада на душу, као роса на ливаду.
Није важно што је моја љубав није могла задржати.
Ноћ је звездовита и она није уз мене.
И то је све. У даљини неко пева. У даљини.
Моја је душа неспокојна што ју је изгубила.
Као да је хоће приближити мој је поглед иште.
Моје је срце иште, а она није уз мене.
Иста ноћ одева белином иста стабла.
Ми сами, они од некада, нисмо више исти.
Више је не волим, заиста, али колико сам је волео.
Мој глас је искао ветар да јој додирне ухо.
Другоме. Припашће другоме. Као пре мојих пољубаца.
Њен глас, њено сјајно тело. Њене бескрајне очи.
Више је не волим, заиста, а можда је ипак волим.
Тако је кратка љубав, а тако дуг је заборав.
Јер сам је у ноћима, као што је ова, држао у свом наручју,
моја је душа неспокојна што ју је изгубила.
Иако је ово последња бол коју ми она задаје,
и ови стихови последњи које за њу пишем.
Пабло Неруда
Ове ноћи
Ове ноћи могу написати најтужније стихове.
Написати, на пример: "Ноћ је пуна звезда,
трепере модре звезде у даљини".
Ноћни ветар кружи небом и пева.
Ове ноћи могу написати најтужније стихове.
Волео сам је, а каткад је и она мене волела.
У ноћима, као ова, држао сам је у свом наручју.
Љубио сам је, колико пута, под бескрајним небом.
Волела ме је, а каткад сам и ја њу волео.
Како да не љубим њене велике непомичне очи.
Ове ноћи могу написати најтужније стихове.
Помисао да је нема. Осећај да сам је изгубио.
Слушати бескрајну ноћ, без ње јо бескрајнију.
И стих пада на душу, као роса на ливаду.
Није важно што је моја љубав није могла задржати.
Ноћ је звездовита и она није уз мене.
И то је све. У даљини неко пева. У даљини.
Моја је душа неспокојна што ју је изгубила.
Као да је хоће приближити мој је поглед иште.
Моје је срце иште, а она није уз мене.
Иста ноћ одева белином иста стабла.
Ми сами, они од некада, нисмо више исти.
Више је не волим, заиста, али колико сам је волео.
Мој глас је искао ветар да јој додирне ухо.
Другоме. Припашће другоме. Као пре мојих пољубаца.
Њен глас, њено сјајно тело. Њене бескрајне очи.
Више је не волим, заиста, а можда је ипак волим.
Тако је кратка љубав, а тако дуг је заборав.
Јер сам је у ноћима, као што је ова, држао у свом наручју,
моја је душа неспокојна што ју је изгубила.
Иако је ово последња бол коју ми она задаје,
и ови стихови последњи које за њу пишем.
Izbor Biljane Ćirić Звонко Карановић Психоделично крзно (део песме) тргујући с Богом постао сам његов улични дилер увек у истој кожној јакни увек у истим прашњавим ципелама одрастао сам у мраку гледао како трепери светлост око изабраних и био спреман да експлодирам у свом углу и спасим своју а можда и твоју душу и душе свих душа али то је један већ учинио давно пре мене њему су дали шансу и разапели га мени су остала само четири зида и град и то је једино што имам протеран међу људе продајем љубав слепим пролазницима симфоније из пакла и дебелу децу увек гладну пролазим увек истом улицом увек у истим прљавим фармеркама с истим испуцалим уснама ти ме познајеш али ми никад не кажеш – здраво твоје груди ме окрзну у пролазу твој мирис ме подсети на узалудност на твојој мајици пише песници увек нешто петљају с вечношћу телефон звони код Бога мрзи га да подигне слушалицу пакује и шаље патњу верницима хуманитарну помоћ свецима он брине о свом тужном циркусу хтео сам да ти кажем да се понекад осећам тако усамљеним док стојим гледам људе право у очи оне су огледала туге тужне виолине из сивих предграђа | телефон звони али он је заузет и пушта да се ствари дешавају онако како се дешавају а ја носим своје длакаво срце у дрвеној кутији увек у истој улици увек у истом парку увек у истој кожној јакни с подигнутом крагном пожуда је свуда земља је уморна од толике тежине на мојој мајици пише једино патња припада људима увек у истом парку продајем парче по парче свог живота увек истим људима твоје груди ме окрзну у пролазу тамни вртлог страсти остаје иза безубих елегија нека се сви повуку ако смеју кажем нека се сви повуку ако смеју само ја ћу радити оно за шта сам изабран кажем хтео сам да ти кажем да сам навикнут на самоћу то не боли само тиња и ако се појави пламен страсти биће то крај... |